ŠEČIĆ ISMET: Slijetanje na fudbalski teren

1962. godine sa jedrilicom Jastreb ja sam imao slično iskustvo kao i Slobo Kosovac. Imao sam zadatak da preletim jedrilicu iz Sarajeva za Livno. Šleper je bio Blagoja sa avionom Roda. Sa njim je u avionu bio Aco - Pjano (zvali smo ga i Aco drvena noga). Prezimena se ne sjećam, a nisam ga, čini mi se nikada ni čuo.

Bio je početak juna. Vlažnost je bila dosta velika, a temperatura dosta visoka. Poletjeli smo dosta rano (izmedu 8 i 9 sati ujutro). Na maršruti prema Livnu već su se počeli javljati kumulongentusi koji su se vrlo brzo razvijali i izgledali kao vrlo visoke planine. Bilo ih svuda okolo i u jednom momentu mi smo bili na dnu lijevka sa potpuno zatvorenim pogledaom na zemlju. Blagoja pokušava nemoguće, objesi Rodu na motor i pokusa dosegnuti vrhove kumulokongestusa, ali ne ide. Kada je vidio situaciju, mahne mi krilima i ja otkačim. Kuda i kako je on prošao, ne znam ali znam da je zaronio u oblak. Ja sam znao da sam zadnji put vidio šumu ispod sebe kada smo bili iznad planine Bitovnje. Silom prilika oborim palicu i bućnem i ja u oblak. Pokušao sam da uz pomoć ono malo instrumenata ostanem koliko toliko u pravilnom polozaju. Nakon meni malo dužeg vremena (oteglo se zbog situacije u kojoj sam bio) izronim iz oblaka, ali šuma oko mene. Nađem jednu uvalu i poletim u tom pravcu. Nije bilo nimalo prijatno letjeti ližući vrhove grana, ali nakon nekog vremena rastojanje od šume se udaljavanjem od vrha Bitovnje povećavalo. Leteći tako dogurao sam do stadiona u okviru Kasarne u Tarčinu. Sletio sam na taj stadion po dijagonali. Zaustavio sam se na terenu. Rastavio sam jedrilicu uz pomoć vojnika. Obavijestio

Butmir gdje sam i šta je sa mnom. Za dva do tri sata došao Blagoja sa kamionom. Bio je radostan kada je vidio da je sve prošlo OK. A koliko je tek meni bilo drago?